Poremećaji u ishrani su veoma ozbiljni psihički poremećaji, sa nedovoljno istraženim i kompleksnim uzrocima, koji se manifestuju time što osoba razvija nezdrav odnos prema hrani i uglavnom ima iskrivljenu percepciju sopstvenog tela. Nutricionista ne leči poremećaje u ishrani, njih leče lekari (psihijatri i drugi specilajalisti ukoliko je došlo i do organskih oštećenja organizma) i psiholozi.

Nutricionista pak ima sledeće dužnosti: da prepozna kod pacijenata eventualni razvoj poremećaja u ishrani, i da takve pacijente uputi lekaru; zatim, da u saradnji sa lekarima propiše za pacijenta ispravan režim ishrane; te takođe, nutricionista mora da prepozna one pacijente koji su eventualno podložni razvoju poremećaja u ishrani i da u radu sa njima bude posebno oprezan, jer čak i najdobronamernija i najracionalnija priča o ishrani, dijetama i sl, može, kod određene populacije koja je tome podložna, da bude okidač za razvoj tih poremećaja. Zbog toga je ponekad uvođenje strogog dijetetskog režima kontraproduktivno za određene osobe i može da izazove više štete nego koristi. Ukoliko im zdravlje nije neposredno ugroženo visokim stepenom gojaznosti, osobe sa poremećajima u ishrani ili sa velikim rizikom za razvoj istih, trebalo bi što pre da se jave lekaru, i tek uz izričitu dozvolu lekara mogu da primenjuju dijetetske režime.

U poremećaje u ishrani spadaju:

Anoreksija (anorexia nervosa): manifestuje se strahom od debljine, držanjem striktnih dijeta, preterivanjem u vežbanju, izbegavanjem hrane, osoba se stalno oseća i „vidi“ kao debela, čak i kada dođe u fazu ekstremne pothranjenosti i time sebi ugrozi život. Neophodno je što hitnije lečenje i upućivanje lekarima, jer ovaj poremećaj može da ima visoku stopu smrtnosti. Anoreksija je češća kod žena, ali se javlja u sve većem broju i kod muškaraca.

Bulimija (bulimia nervosa): kao i kod anoreksije, prisutan je strah od debljine, te težnja da se po svaku cenu izbegne debljanje. Za razliku od anoreksije, ljudi sa bulimijom se prejedaju, a kontrolu vrše tako što nakon obroka namerno povraćaju. Iako je stopa smrtnosti kao i pothranjenosti manja nego kod anoreksije, ove osobe takođe treba uputiti hitno lekaru, jer postoji velika mogućnost za komplikacije, kako zbog stalnog povraćanja, tako i zbog neadekvatne ishrane i mogućnosti razvoja drugih poremećaja u ishrani.

Ortoreksija (orthorexia nervosa): ortoreksija još nije zvanična dijagnoza ali je primećena kod sve većeg broja ljudi koji poseduju „svest o ishrani“. Ogleda se u preteranoj opsednutosti zdravom ishranom. Na sve namirnice se gleda kao na „zdrave“ ili „nezdrave“, „čiste“ ili „prljave“, često bez uživanja u jelu i bez obraćanja pažnje na estetske i socijalne funkcije jela. Često ove osobe izbegavaju čitave grupe namirnica jer ih smatraju nezdravim, i imaju vrlo restriktivan dijetetski režim. Usled takve ishrane koja zapravo suštinski nije zdrava, mogu da budu pothranjeni; a često ortoreksija može da bude ustvari zamaskirana anoreksija što je čini još opasnijom. Nutricionisti bi trebalo da budu veoma oprezni u radu sa pacijentima koji žele da potpuno eliminišu čitave grupe namirnica iz ishrane ili koji pokazuju veoma jake stavove o nekim namirnicama nazivajući ih imenima kao što su „otrov“, „đubre“, i sl.

I sami nutricionisti mogu da postanu žrtve ortoreksije ukoliko odu predaleko u primeni principa zdrave ishrane. Čak i opšta kultura neke namirnice naziva „junk food“, tj. đubre. Da li to znači da nam preti ortoreksija ako izbegavamo junk food i nezdrave namirnice? Verovarno ne! Međutim, ako nikada nećete da okusite ni jedan jedini kolač na slavi vašeg najboljeg prijatelja, možda biste ipak trebalo da razmislite o tome da li ste otišli malo predaleko u posvećenosti zdravoj ishrani (izuzetak su dijabetičari kojima je sve slatko striktno zabranjeno).